Pokrovitelj


Film


Knjige o 27. martu


Ostale knjige...

Rehabilitacija


Sahrana na Oplencu


Godišnjica


Saznajte više...


- Истина о 27. марту у Тителу (4. јул 2011.)

- Промоција књиге у вршачкој Градској библиотеци (18. март 2010.)

- Принцеза на ФПН (Гостовање принцезе Јелисавете и аутора књиге на Факултету политичких наука у Београду)

Истина о 27. марту: Приказ књиге (Кишобран, април 2008.)

Штампани извори - Истина о 27. марту - Полемика II

ИСТИНА О 27. МАРТУ

Полемика о књизи у дневном листу Политика

"Новооткривене истине" о 27. марту

7. април 2008.

Поводом текста „Кнез Павле и истина о 27. марту"

Последњих неколико година појавили су се публицистички радови који нам претенциозно „откривају истину" о мартовским догађајима 1941. године. При том њихови аутори и новинарске апологете јавности саопштавају како пре њих нико није успео да открије од комуниста дуго скривану истину о тим догађајима. Такав је и поглед новинара Илије Рапајића, објављен у „Политици" 27. марта, о књизи „Кнез Павле - истина о 27. марту" „историчара" Миодрага Јанковића и новинара Вељка Лалића (Београд, 2007, друго издање). Новинар Рапајић нас подсећа да је „прошло 18 година од када је, захваљујући готово митској оданости принцезе Јелисавете Карађорђевић своме оцу кнезу Павлу, почела да се скида гвоздена завеса којом је око пола века била окована истина о 27. марту 1941".

Како истиче Рапајић, Миодраг Јанковић (који уопште није историчар) и новинар Лалић „направили су одличну анализу докумената" и „најтемељније истраживање докумената у вези са 27. мартом". Оваква констатација некомпетентног новинара увреда је за многе професионалне историчаре и публицисте који су од 1941. године па до данас објавили бројне књиге другачијег виђења мартовских догађаја од комунистичког.

Контроверзни догађаји, односно приступање Југославије Тројном пакту 25. марта и државни удар 27. марта 1941, својом сложеношћу фасцинирају историчаре, јер се пред њима открива колорит интернационалних идеолошко-политичких снага које су такав кључни догађај настојале да искористе за своје интересе. Српски народ, или боље речено „топовско месо" за интересе великих, у свом познатом запаљивом „слободарском маниру" улетео је у велику катаклизмичну авантуру. Начело неутралности, које је у немачко-југословенским преговорима гарантовано Југославији, преко ноћи, београдским ударом, претвара се у ратну агонију и страдалништво српског народа у Југославији.

Српски народ, баш као и у последњој деценији XX века, био је, нажалост, у време мартовских догађаја у центру светске пажње. Преко Београда се преламао сукоб светских сила, па је о њему, на првим страницама, писала штампа зараћених страна, Сједињених Америчких Држава, неутралних земаља, наглашавајући ону страну збивања која је одговарала идеологији и политици земље којој су припадали. Са највећим одушевљењем за догађај писала је штампа либерално-демократских и неутралних земаља.

Може се са доста аргумената тврдити да је „27. март" дело британске политике која је преко својих обавештајних служби (Интелиџенс сервис, Управа за специјалне послове - СОЕ) ангажовала пробритански оријентисане грађанске политичаре, официре англофиле, Српску православну цркву, која је имала преко Николаја Велимировића и патријарха Гаврила Дожића веома блиске и пријатељске односе са Англиканском црквом. Непосредни механизам државног удара покренут је од Енглеза, по одлуци Винстона Черчила и Ентони Идна, а све замисли су спроведене преко британског посланика у Београду Ричарда Кембела, који је означавао официра Бору Мирковића за оперативног извршиоца пуча, док је генералу Душану Симовићу припадала репрезентативна војна, али и политичка улога.

Улога кнеза Павла у мартовским догађајима била је незавидна. Британски и амерички дипломатски представници у Југославији појачавали су притисак на кнеза Павла да не приступи Тројном пакту. Они су употребљавали сва средства да приморају кнеза Павла да следи стратегију Лондона и Вашингтона о отпору по сваку цену. Кнез Павле је имао две могућности: да се одупре немачком притиску и претвори земљу у рушевине или да капитулантски попусти и тиме сачува животе. Из дотадашњег искуства он није имао илузија о Хитлеровим гаранцијама (о његовом вероломству), али није могао ни да се одлучи за отпор када није било изгледа да ће га Британци у том тренутку подржати.

Постфестум, догађај од 27. марта 1941. године својатали су грађански политички чиниоци и покрети. Четници Драгољуба Михаиловића славили су годишњице 27. марта у четничком штабу на „слободним српским планинама" (Равна гора). Либерална грађанска емиграција, током и после рата, свечано је обележавала двадесетседмомартовске јубилеје, критикујући комунистички режим у Југославији што је егоистички присвојио тај догађај само за себе.

Београдски преврат је на крају различито оцењиван, у кругу српског грађанства, монарха, емиграције, четника, „корпоративаца" Недића и Љотића. Краљ и емигрантски прваци су искоришћавали догађај као морални капитал. За њих је 27. март био „народна револуција" и израз воље читавог народа. Четници су државни удар идеологизовали, сматрајући да је српска државна мисао, испољена тог дана, тријумфовала на Равној гори. За председника владе Драгишу Цветковића тај датум био је „кобан", јер да није било преврата „Југославија би сачувала свој државни организам; избегло би се и насилно узимање власти од стране комуниста; не би било Независне Државе Хрватске, покоља, жртава, ратних заробљеника, економске пљачке, разбијања територијалног интегритета Југославије".

Проф. др Бранко Петрановић и ја објавили смо, данас већ далеке 1990, волуминозну тематску збирку докумената „27. март 1941" у којој су презентирани и анализирани управо наведени утицаји и ставови.

На крају да упозорим писце и публицисте. Проглашавати неку књигу „истином о 27. марту" у најмању руку неозбиљно је, јер се ради о врло контроверзном и комплексном догађају који захтева дугогодишње студиозно истраживање професионалних, али и искусних историчара.

Научни саветник Института за савремену историју
Никола Жутић

(Политика Оn-line)

Mapa sajta
Copyright © 2008, 27. mart. All rights reserved.