Pokrovitelj


Film


Knjige o 27. martu


Ostale knjige...

Rehabilitacija


Sahrana na Oplencu


Godišnjica


Saznajte više...


- Истина о 27. марту у Тителу (4. јул 2011.)

- Промоција књиге у вршачкој Градској библиотеци (18. март 2010.)

- Принцеза на ФПН (Гостовање принцезе Јелисавете и аутора књиге на Факултету политичких наука у Београду)

Истина о 27. марту: Приказ књиге (Кишобран, април 2008.)

Штампани извори - Истина о 27. марту - Полемика I

ИСТИНА О 27. МАРТУ

Полемика о књизи у дневном листу Политика

Кнез Павле и истина о 27. марту

27. март 2008.

Ми се и данас, ко зна по који пут, налазимо на сличној историјској прекретници

Прошло је 18 година од када је, захваљујући готово митској оданости принцезе Јелисавете Карађорђевић своме оцу кнезу Павлу, почела да се скида гвоздена завеса којом је око пола века била окована истина о 27. марту 1941. Њеном заслугом у Београд је прошле године пребачено око 12.000 до сада углавном непознатих докумената, које је кнез Павле завештао Колумбија универзитету у Њујорку, под условом да их нико из бивше Југославије не може користити док су комунисти на власти. Кнез Павле је знао да би комунистички историчари искористили сав прљави емигрантски веш и још више компромитовали грађанске снаге у емиграцији, а тиме и у земљи.

Историчар Миодраг Јанковић и новинар Вељко Лалић направили су одличну анализу докумената и крајем прошле године објавили књигу „Истина о 27. марту", у рекордном тиражу, 30.000 примерака, а ових дана је изашло из штампе и друго издање. У овом до сада најтемељнијем истраживању докумената у вези са 27. мартом на најпотпунији и најаргументованији начин се показује како је група неодговорних политичара, страних плаћеника и болесно амбициозних војника жртвовала своју земљу и свој народ интересима великих сила. У овом одличном публицистичком делу, који се чита попут трилера, такође, може се наћи најбољи одговор на питање како је Јосип Броз и поред непремостивих тешкоћа успео да и на истоку и на западу обезбеди међународно признање и отараси се политичких конкурената из грађанских партија, односно колико му је у томе помогла дубоко разједињена и посвађана српска и југословенска емиграција.

Све чињенице о 27. марту, о српским политичарима, ситним интережџијама, који због свог шићара и злоћудног нарцизма подстичу и распаљују све што је ирационално и суицидно у српском народу, неће нам, међутим, ништа помоћи ако су на нивоу историјских расправа, без сагледавања колико је све то актуелно данас. Јер ми се и данас, ко зна по који пут, налазимо на сличној историјској прекретници. Као и марта 1941. и данас се поставља питање хоћемо ли у борби водећих сила за превласт у свету бити поприште њиховог сукоба или ћемо своје интересе наметнути великима на начин на који ће они објективно уважавати.

Историја нас учи да Србија углавном никада није била до краја дефинисана као интересна сфера ни Запада ни Истока, за разлику од Бугарске или Румуније које су се веома брзо склањале под скуте једне од великих сила и тиме отклањале сваку могућност да се преко леђа румунског или бугарског народа решавају светски проблеми. На пример, Тројецарским споразумом Србија је постала заједничка интересна сфера Немачке, Аустрије и Русије, док су суседне земље и народи били под протекторатом једне од великих сила. Због тога је њима и у протеклом прекомпоновању Европе било лакше да се определе. То је наш усуд и једна од историјских детерминанти наше спољне политике, која се мора уважавати.

Али у међународним односима постоје и фазе када за државнике једноставно нема избора, кад не може да се води избалансирана политика. То је знао кнез Павле и без обзира на своја филозофска, политичка и лична уверења и родбинске везе учинио је оно што је у том тренутку било историјски нужно, мање зло за српски народ, као и друге југословенске народе, односно грађане Југославије. Изабрао је од Хитлера понуђену неутралност.

Бивши амбасадор Америке у Београду Ворен Цимерман је на време упозорио председника Србије Слободана Милошевића да у новим међународним околностима, после пада Берлинског зида, Србија не може више да рачуна на позицију коју је имала у биполарном свету, односно да мора наћи свој нови пут. У том историјском тренутку, као и 1941., постојао је само један пут, који су видели сви политичари из бивше СФРЈ осим Слободана Милошевића и његових црногорских вазала. Епилог је познат. Он се није чак приклонио званичној Русији, ма каква да је она била тада, већ губитничкој руској опозицији. Зарад породичних и партијских интереса изабрао је најгори пут за грађане Србије, па и за њега лично.

Док год нас воде неодговорни политичари и њихову политику превасходно детерминишу партијски интереси, док се зарад тих личних и партијских интереса у народу распаљује колективно лудило, велике силе то логично користе и уз помоћ својих агената, новца и корисних будала усмеравају политичке процесе. То смо све видели током деведесетих. У студији о кнезу Павлу, Јанковић и Лалић документовано показују како су то почетком четрдесетих радили Енглези и Руси, свако из својих интереса. Черчил је рекао: „Србија је опет нашла своју душу". Мустафа Голубић и Божин Симић, бивши црнорукци, који су изабрали да служе интересима Совјетског Савеза, подстичу колективно лудило с друге стране, јер Руси купују време за рат са Хитлером. Посвађани Срби су изабрали гроб, уместо привремене неутралности у великом светском сукобу.

Као што је видљиво, у подјармљивању Србије некада су били успешнији Енглези, а некада Руси или неки други. Резултати су за нас углавном исти. Наши државни интереси су логично померани у други план, а у првом плану су били интереси велике силе.
Ако то не видимо, истина о 27. марту остаће значајна само као научна и историјска чињеница и као наша обавеза да се политички и историјски рехабилитује један од Карађорђевића.

Због тога кнез Павле заузима посебно место у нашој новијој историји.

Један институт чији карактер би пре свега одређивало име и дело кнеза Павла и који не би био спутан обавезама према иностраним финансијерима могао би да нам да одговоре на многа акутна питања наше спољне политике. „Институт за реалполитику - кнез Павле", поред тога, требало би да истражује шта ће се у свету догађати за десет, двадесет и педесет година, односно како да те промене дочекамо припремљенији.

новинар
Илија Рапајић

(Политика Оn-line)

Mapa sajta
Copyright © 2008, 27. mart. All rights reserved.